Čuda ad čudima se dešavaju kada svi u čuda veruju
Čuda se događaju samo onima koji u njih veruju.
Da li verujete u čuda, i ostvarenje snova? Većina ljudi odbija da veruje u bilo šta i tu nastaje problem. Baš zato želim da podelim sa vama moju priču, u nadi da će vas inspirisati da dobro razmislite pre nego što odbacite svoje čudo. Verujte mi, ono vas sigurno čeka.
Moja priča
Koja je to motivacija bila da tako uporno učim, da me toliko privlači energetski rad, da sam spremna da godinama delim stečeno znanje, da govorim o preventivi kada se o njoj malo govorilo, a još manje je bilo svesti da to primenimo.
Koliko puta sam mislila da me niko ne razume kao da pričam drugim jezikom i pitala se gde sam to ja – kada ono što ja vidim i osećam da treba da radimo, da to treba da nam bude cilj, drugi to nisu razumeli, nije ih zanimalo, svima je bilo „dobro“ u svakom pogledu i niko me nije čuo.
Ponekada sam bila ljuta na sebe i pitala se: Šta je to što mene vodi tamo?
Iz njihove, a i iz moje perspektive mene je „život mazio“ i sve što radim, kuda putujem, šta učim, logički um je govorio da to treba da bude pre njihova tema i način života, a bio je moj.
Svi su govorili: Šta će ti to sve? Imaš divan posao, radiš sa ljudima, lepo zaradjuješ, imaš sjajnu porodicu, divne roditelje, svi su zdravi, srećni. Šta ti tražiš? Drugi bi bili presrećni da tako žive, a ti tražiš „više“. Išla sam dalje, ponekad i sama zbunjena, šta ja to tražim. U svemu što sam učila, radila, putovala, uživala sam maksimalno, moji snovi su se ostvarivali. Šta god da sam vizualizovala i meditirala, dovoljno je bilo da to uradim samo jednom da bi se to ostvarilo. Tada toga nisam bila svesna – sada to znam. Tek kada bih stigla na destinaciju koju sam izabrala – susrećući se sa ambijentom, ljudima, situacijom, sve mi je već bilo poznato.
Ako ne možete dobiti čudo,vi budite jedno. – Nicholas Vujčić
Na udaljena mesta sam stizala kada karata za avion nije bilo, kada se vize nisu davale skoro nikom, kada su se ambasade zatvarale zbog ratne opasnosti.
Jedina sam dobijala multi vizu, ljudi u celom svetu su mi bili na usluzi, a na dalekom istoku i u Rusiji svi su me pozivali da budem njihov gost.
Mislila sam: Kako je divan ovaj narod, kako su ljubazni, srećni da mogu da ugoste? Verovala sam da su oni uvek takvi, a sada znam da su takvi bili samo sa onima koji su poput njih zračili radost, poštovanje, želju da nešto naučim od njih…
Nisam imala nikakvih prosudbi o njima, nikakvih strahova. Volela sam svako to mesto gde sam boravila kao da sam baš tu rodjena i verovala ljudima beskrajno da i ako bi možda nekom palo na pamet da nešto sitno prevari, ta želja se brzo raspršivala i umesto nelagodnosti dobijala sam prijatelje koje pamtim po spremnosti da pomognu, budu doprinos kada je to trebalo.
Pamtim ih i danas sve, njihova lica, ono što su činili, koliko su se radovali mojoj sreći i to je od tada do danas nepresušni IZVOR radosti, pokretačka snaga da idem dalje, ne zaustavljam svoje snove jer meni je kao i svima, sve dato, samo je pitanje šta biramo.
Pre 10 godina shvatila sam koja je to situacija za koju sam se nesvesno spremala. Došao je dan kada sam najdražem biću u mom životu bila potrebna, trebalo je biti snažan, nositi se sa situacijom, tražiti rešenja za to u čemu se cela porodica na dan porodične slave našla. Tada su bila potrebna sva znanja za kojima sam tragala, svi ljudi po svetu koje sam poznavala, mir koji nosim u sebi, kako bi ga prenosila na druge i zadržala u sebi.
Sledećih godinu dana bilo je moje sazrevanje u uslovima sa kojima se u ovoj realnosti do tada nisam srela. Koliko čovek u tim situacijama može imati snage, može pokrenuti sve što drugi smatraju nemogućim, može primeniti sve tehnike za koje još „ne zna“ da postoje i koliko jedan događaj u životu porodice može okrenuti živote svih članova. Dogodila su se tada mnoga čuda samo ne ono da svi ostanemo zajedno.
Taj rebus mi je razrešila rečenica moga brata „ Da mi je samo deo tvoje snage i vere, gde bih ja bio.“
